Ustav­na od­red­ba o rav­no­prav­no­sti dva pi­sma u Cr­noj Go­ri po­sta­je sva­kim da­nom „mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru” po da­lji sta­tus ći­ri­li­ce kao tra­di­ci­o­nal­nog pi­sma na ovim pro­sto­ri­ma. Taj njen „su­no­vrat” se po­čeo za­huk­ta­va­ti ras­ko­lom u ne­ka­da je­din­stve­nom DPS-u da bi, po­bje­dom vla­da­ju­će frak­ci­je po­čeo po­pri­ma­ti sve dra­ma­tič­ni­je raz­mje­re. Ob­ra­čun pro­tiv ći­ri­lič­nog pi­sma po­sta­vljen je na pr­vu li­ni­ju fron­ta u pro­gram­skoj pro­jek­ci­ji DPS-a za iz­grad­nju no­vog iden­ti­te­ta pra­vo­slav­nog sta­nov­ni­štva i kli­ca je svih na­red­nih, sa­da ak­tu­el­nih, po­dje­la u Cr­noj Go­ri. Pro­gla­še­njem ne­za­vi­sno­sti na ba­zi on­da­šnjih re­zul­ta­ta re­fe­ren­du­ma, pro­gon ći­ri­li­ce se in­kor­po­ri­sao u re­žim­sku ori­jen­ta­ci­ju na evro­a­tlant­sku in­te­gra­ci­ju Cr­ne Go­re. Pra­vi smi­sao i cilj to­tal­nog za­ti­ra­nja ći­ri­li­ce je, u stva­ri, jed­na od ka­ri­ka u sve­op­štoj kam­pa­nji ne­gi­ra­nja srp­stva i du­bo­ko usa­đe­nih srp­skih kor­je­na i tra­di­ci­je pra­vo­slav­nog na­ro­da u Cr­noj Go­ri. Taj na­ka­rad­ni na­um ak­tu­el­nog re­ži­ma su već na star­tu pre­po­zna­li ne sa­mo svi istin­ski in­te­lek­tu­al­ci ne­go i svi lju­di svje­sni svo­ga po­ri­je­kla i po­ro­dič­ne tra­di­ci­je, di­žu­ći svoj glas pro­tiv to­ga na­o­pa­kog pro­jek­ta. O pro­go­nu ći­ri­li­ce se sve do sa­da če­sto ras­pra­vlja­lo u skup­štin­skim klu­pa­ma, na­uč­nim sku­po­vi­ma, sred­stvi­ma jav­nog in­fo­r­mi­sa­nja i po­je­di­nač­nim is­tu­pi­ma is­tak­nu­tih na­uč­nih lič­no­sti i afir­mi­sa­nih li­te­rarnih i kul­tur­nih stva­ra­la­ca.
Ima­ju­ći osje­ćaj da je oštri­ca bor­be za spas ći­ri­li­ce u po­sled­nje vri­je­me do­sta otu­pi­la, po­nu­ka­lo me je da svo­jim ko­men­ta­rom pod­stak­nem tu te­mu.
Sma­tram da se for­si­ra­nje la­ti­ni­ce u na­šem sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu na uštrb ći­ri­li­ce sa­svim neo­sno­va­no oprav­da­va i pred­sta­vlja kao je­dan od na­či­na i pu­te­va pri­bli­ža­va­nja evrop­skoj za­jed­ni­ci na­ro­da, uzi­ma­ju­ći kao ar­gu­ment svom sta­vu pri­mje­re dru­šta­va i dr­ža­va iz bli­žeg okru­že­nja. Mi­slim pri to­me, pr­ven­stve­no, na Grč­ku kao sta­ri­jeg čla­na Evrop­ske uni­je i Bu­gar­sku, ko­je su za­dr­ža­le ći­ri­li­cu, od­no­sno al­fa­bet, kao svo­je tra­di­ci­o­nal­no pi­smo. Sa dru­ge stra­ne, u su­sjed­nim dr­ža­va­ma mul­ti­na­ci­o­nal­nog ka­rak­te­ra, ko­li­ko god ne­ki­ma bio spo­ran ste­pen de­mo­kra­tič­no­sti nji­ho­vog dru­štve­no-po­li­tič­kog ure­đe­nja, da­kle u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i Sr­bi­ji ima­mo do­sljed­nu vi­še­je­zič­ku rav­no­prav­nost i upo­tre­bu oba pi­sma u jav­nom ži­vo­tu. Ko ­god je pu­to­vao u ove dvi­je dr­ža­ve ili bo­ra­vio u nji­ma imao je pri­li­ku da za­pa­zi ka­ko su svu­da pu­to­ka­zi i na­zi­vi na­se­lje­nih mje­sta is­pi­sa­ni na oba pi­sma. Isto ta­ko, u BiH, for­mu­la­ri dr­žav­nih or­ga­na i jav­nih usta­no­va is­pi­sa­ni su na oba pi­sma, a nje­nim gra­đa­ni­ma osta­vlje­na slo­bo­da iz­bo­ra pi­sma pri nji­ho­vom po­pu­nja­va­nju ili iz­da­va­nju.
Ne mo­gu a da se ne osvr­nem na je­dan, po me­ni, a vje­ru­jem i mno­gim dru­gim gra­đa­ni­ma i či­ta­o­ci­ma, pot­pu­no ne­ra­zu­mljiv čin ak­tu­el­nog mi­ni­stra pro­svje­te i nje­go­vih re­sor­nih sa­rad­ni­ka u dje­lu uvo­đe­nja la­ti­nič­nog škol­skog dnev­ni­ka uz oba­ve­zi­va­nje na­stav­nog ka­dra na is­pi­si­va­nju dnev­nog pro­gra­ma ra­da sa uče­ni­ci­ma la­ti­nič­nim pi­smom. Pri to­me oda­jem svo­je ne­skri­ve­no i iskre­no di­vlje­nje re­a­go­va­nju uči­te­lji­ce iz bar­ske ško­le „Ju­go­sla­vi­ja” pre­ma ta­ko po­sta­vlje­nom dik­ta­tu. Sta­ju­ći otvo­re­nim pi­smom u od­bra­nu svo­je stru­ke i svo­jih pe­da­go­ških prin­ci­pa, ona je rav­no­prav­no sta­la ra­me uz ra­me uz bje­lo­pa­vlić­ke uči­te­lje i nik­šić­ke pro­fe­so­re. Osta­jem u na­di da, zbog svog hra­brog istu­pa, ne­će pro­ći slič­no nji­ma, od­no­sno osta­ti bez po­sla i, na taj na­čin, uslo­va svo­je da­lje eg­zi­sten­ci­je. Po­zna­va­ju­ći osi­o­nost i beskru­pu­lo­znost ak­tu­el­nog re­ži­ma spre­man sam da po­mi­slim da bi joj se to i de­si­lo da se tre­nut­no ne na­la­zi­mo u pred­iz­bor­nom pe­ri­o­du i da bi ta­kvim po­stup­kom u ovom tre­nut­ku vla­da­ju­ća stran­ka do­ve­la u pi­ta­nje svoj oče­ki­va­ni i pro­jek­to­va­ni iz­bor­ni re­zul­tat. Da je to je­dan od na­či­na dra­stič­nog ob­ra­ču­na re­ži­ma pro­tiv svo­jih ne­is­to­mi­šlje­ni­ka svje­do­či nam i ne­dav­ni pri­mjer di­rek­to­ri­ce gim­na­zi­je u Da­ni­lov­gra­du. Na­kon svog so­li­da­ri­sa­nja sa uče­ni­ci­ma po­sli­je nji­ho­vog per­for­man­sa na go­di­šnji­ci NA­TO agre­si­je, ak­tom mi­ni­star­stva eks­pre­sno joj je pre­stao rad­ni od­nos i pri­je­vre­me­no je pen­zi­o­ni­sa­na.
(Da­jem se­bi slo­bo­du da po­me­nu­ti akt Mi­ni­star­stva pro­svje­te upo­re­dim sa uki­da­njem go­ti­ce, kao sred­stva i na­či­na pi­sme­nog iz­ra­ža­va­nja u Nje­mač­koj) .
Vra­ća­ju­ći se osnov­noj te­mi svog obra­ća­nja, na­dam se da mo­ji sti­ho­vi u da­ljem tek­stu ne­će pred­sta­vlja­ti re­kvi­jem ći­ri­li­ci, te po­zi­vam i dru­ge isto­mi­šlje­ni­ke da se ogla­se na istu te­mu.
Vu­ka­din Iva­no­vić


Apatrid

U br­di­ma Cr­ne Go­re
ži­vje­la je jed­na vi­la
od svih dru­gih u svi­je­tu
naj­ljep­ša je ona bi­la.

Svi­ma re­dom bje­še mi­la
kao pra­va me­zi­mi­ca
to­li­ko je bi­la dra­ga,
a zva­la se ći­ri­li­ca.

Vje­ko­vi­ma me­đu na­ma
do­bra vi­la sta­no­va­la
i pre­ci­ma na­šim sta­rim
pi­sme­nost je da­ro­va­la.

Ivan-beg je pr­vi na­đe
kad se vra­ti iz Mle­ta­ka
na Obo­du dvor joj stvo­ri
za to dje­lo čast mu sva­ka.

Pri­gr­li je Sve­ti Pe­tar
slav­ni vla­dar cr­no­gor­ski,
a Nje­go­ša in­spi­ri­sa
da na­pi­še v’je­nac gor­ski.

Vuk Ka­ra­džić vo­lio je
u ži­vot­nom svo­me do­bu
s do­sta tru­da ob­u­če je
u mo­der­nu no­vu ro­bu.
Pa je ta­ko ob­u­če­na
oča­ra­la cio svi­jet
me­đu dru­ge slič­ne vi­le
naj­ljep­ši je bi­la cvi­jet.

Po­štov’o je Kralj Ni­ko­la
dru­gi pi­sci još i vi­še
i dje­li­ma svo­jim sa njom
ime svo­je pro­sla­vi­še.

Na­kon mno­go vi­je­ko­va
sre­ća ju je na­pu­sti­la
kad je sta­ra Cr­na Go­ra
iden­ti­tet iz­gu­bi­la.

No­vi si­stem na­tu­ri nam
’mje­sto na­še ći­ri­li­ce
pod pa­li­com re­ži­mli­ja
tu­đa slo­va la­ti­ni­ce.

Ne lju­ti se ći­ri­li­ca
ali Sr­be re­dom kri­vi
što u svo­joj do­mo­vi­ni
ile­gal­no sad ži­vi.



Vu­ka­din
Iva­no­vić